- Da li mi uopšte treba vikendica?
- Da li da čekam da se penzionišem pa da imam vremena da se bavim time?
- Da li je bolje da se nalazi na nekoj zabačenoj planini ili u selu?
- Da li da tražim prazan plac pa da sam gradim kuću ili da kupim gotovu kuću?
- Kolika površina placa je optimalna?
- Da li da bude ravan teren ili pod padom?
- Koji deo Srbije bi mi odgovarao?
I tako dalje,… pitanja se samo gomilaju, a vi i dalje ne znate da li da se upuštate u jedan ovakav poduhvat. Kako biste možda bolje shvatili moju dilemu, ajde prvo nešto malo više o meni, čisto da se bolje upoznamo…
Prvih 35 godina svog života sam bio podstanar, ni sam ne znam koliko kuća i stanova smo promenili, broj se sigurno može meriti u desetinama… Nekako sam valjda i navikao na stalne promene mada sam uvek želeo da imam jedno mesto na kome bih se skućio. Nažalost to tada nije bilo moguće, a na ruku nam nisu išla ni sva ona dešavanja koja su se dešavala u našoj državi.
Prvih dvadesetak godina smo živeli u jednom mestu kraj Novog Sada, gde su uglavnom u pitanju bile iznajmljene kuće, što je sa sobom uglavnom povlačilo veću slobodu u smislu dvorišta, ali isto tako i dodatne obaveze, pogotovo zimi kada je trebalo cepati drva, ložiti vatru, ujutru na grejalicu grejati odeću pre odlaska u školu, i slično. Prve blagodeti života u stanu sam iskusio sa 17 godina kada smo se preselili u Novi Sad u stan, sa gradskim grejanjem, i svim onim što stan sa sobom nosi. Konačno je cele zime stan uvek bio topao u svim sobama, i o grejanju se nije razmišljalo.
Do kraja studija sam živeo u Novom Sadu, a potom narednih 5 godina u Barseloni dok sam radio dobio stipendiju za rad na doktoratu. Želja da se vratim u Srbiju, ovaj put sa suprugom, dovela nas je do Beograda. Isprva, nismo baš bili srećni, verovatno delimično i zbog predrasuda koje mi Novosadjani imamo prema glavnom gradu. Međutim, sam grad kao i ljudi koji tu žive su nas brzo razuverili, što je učinilo da prilično brzo naviknemo na život u velikom gradu. Tome je sigurno i doprinelo to što smo za deo grada za život odabrali Zvezdaru, koja je taman dovoljno udaljena od centra da se ne oseti gužva velikog grada, kao i to što mi je posao na 20 minuta peške od stana. Na kraju posle dva promenjena iznajmljena stana, konačno smo kupili naš stan. Ovo smo uradili srećom još tokom 2017. godine pre ludila sa velikim porastom cena koje je nastalo zbog svima poznatih razloga koji su usledili kasnije.
Nakon nekoliko godina provedenih u stanu, a pogotovo nakon pandemije korona virusa, shvatamo da možda ne bi bilo loše imati i nešto malo udaljeno od grada. Mada, nikako nismo načisto da li je to stvarno za nas i da li ćemo, pored tekućih obaveza, imati vremena da se posvetimo još i kući/vikendici koju bismo potencijalno kupiti. Isprva gledam oglase čisto iz znatiželje, malo usput maštam kako bi izgledalo imati tako nešto, i uvek nekako zaključujem da to ipak nije za mene. U to me dodatno ubedjuje i ono što većina i uzima za argument protiv: “Za pare koje uložiš možeš godinama putovati uvek na neko drugo mesto, gde neko drugi spremi sve pre nego što ti stigneš, a ovamo moraš kositi travu, krečiti, održavati”.
Da li sve mora da se isplati?
Opet s druge strane, zar sve što radimo mora da nam se “isplati”? Zašto smo naučeni da sve gledamo kroz isplativost? Zar ne može nešto da nam bude samo uživanje, i da to nema cenu? U svakom slučaju, ako posle i zaključimo da to ipak nije za nas, ako pametno odaberemo lokaciju, naći će se valjda neko kome ćemo to prodati. U početku se sve svodilo samo na gledanje oglasa, čas za placeve, čas za vikendice, jer još nikako nismo bili ni sigurni šta zapravo želimo. Da li da sami kreiramo taj neki naš prostor, ili da uzmemo nešto što je neko drugi već osmislio? Ovo potonje sigurno oduzima deo radosti kreiranja, i učestvovanja u stvaranju nečeg novog.
Tri put meri – jednom seci
U nekom momentu se odlučujemo da konačno počnemo da obilazimo placeve i vikendice koje bismo potencijalno kupili. Prvi plac je bio blizu jedne manje poznate banje u zapadnoj Srbiji. Bio je prilično povoljan, manje od 10000 eur za 6 ari površine, a blizina banje je delovala kao plus. Iznenađujuće, plac nam se i dopao na prvi pogled, površina je bila taman, a pogled na planine u okolini fenomenalan. Čak du nam se i potencijalne komšije na prvi pogled dopale. Medjutim, stara izreka “tri put meri – jednom seci”, se i ovaj put pokazala kao tačna. Naime, nakon što smo se malo bolje raspitali, shvatili smo da plac baš i nema najčistije papire, odnosno da vlasništvo nije kako se to kaže 1/1, jer ta površina nije prebačena u katastru na prodavca ranije kada je to trebalo, a sada nije bilo moguće raditi preparcelizaciju jer je u pitanju poljoprivredno zemljište manje od 50 ari. Pored toga, nema vodovoda, pa bi trebalo kopati bunar (što poslednjih godina nije više baš jeftino). Na placu se nalazi već izgradjen deo podruma/prizemlja u prilično lošem stanju zbog dugogodišnje zapuštenosti, pa je pitanje da li bi to zapravo i moglo da se upotrebi za početak gradnje neke kuće. Čak jedan put kada smo bili u blizini pa smo svratili do tog placa, zaključujemo da isti i nije baš na previše mirnoj lokaciji kako nam se ranije činilo, jer je za tih 5 minuta dok smo bili tamo prošao neočekivano veliki broj automobila pored.
Vidimo da je posebno bitno hladne glave doneti odluku, jer često neki problemi mogu da se primete tek kada više vremena provedete na lokaciji , kada imate priliku da primetite i neke mane (gust saobraćaj, komšije, blizina stočne farme, itd.), koje možda nećete primetiti kada inicijalno budete bili očarani prirodom i krajolikom.
U gradu ispade mirnije nego na selu
Zaključujemo da je naša ulica na Zvezdari verovatno mirnija od ove gde je plac, pa se odlučujemo da odustanemo od kupovine. O nastavku potrage, u sledećem članku.
Ako vam je zanimljivo ovo što pišemo, i želite da pratite naš napredak u potrazi i daljim sređivanjem lokacije, pratite nas na društvenim mrežama.
Оставите одговор