U nastavku potrage odlazimo da pogledamo još par placeva, pa čak i jednu kuću. Ali nekako, sve vreme se pitamo i dalje da li uopšte želimo da kupujemo plac/vikendicu. Od Beograda je udaljeno minimum sat i 20 minuta, doduše najveći deo se ide autoputem, što je velika prednost ali opet, posle nekoliko odlazaka u taj kraj, nekako shvatamo da to ipak nije za nas, jer je pitanje da li bismo dovoljno često želeli tu da dolazimo, da posedovanje kuće na toj lokaciji uopšte ima smisla.
Zašto baš Fruška Gora
U tom momentu se nekako ipak orijentišemo na Vojvodinu. Najpre gledamo Deliblatsku Peščaru koja je relativno blizu Beograda, ali nekako ipak na kraju završavamo potragu na Fruškoj Gori, jer je to ipak bliže našem rodnom gradu – Novom Sadu. Posle malo detaljnijeg istraživanja raznih lokacija, zaključujemo da bi neko malo mesto u blizini Vrdnika zapravo bilo optimalan izbor. Od Beograda je autoputem udaljeno oko sat vremena, gde je otprilike ¾ autoput, a ostalo odlično rekonstruisan lokalni put. Banja Vrdnik je trenutno baš u ekspanziji, mada me malo plaši da ne doživi sudbinu jedne svima poznate planine u Srbiji koja je sinonim urbanističke katastrofe i prekomerne gradnje. Zbog toga se i odlučujemo da tražimo ipak nešto van banje. Tako dobijamo mir, a opet ako poželimo, možemo brzo da stignemo do „civilizacije“.
Zašto izbegavam agencije za nekretnine
Prvo pronalazimo relativno povoljan plac u blizini Manastira Jazak. Zapravo radilo se o placu koji se vodi u katastru kao njiva u građevinskoj zoni. Uspevam čak i da nadjem na internetu i direktan kontakt od prodavca kako ne bih išao preko agencije. Da se ne uvrede ljudi koji rade u agencijama za nekretnine, razumem da treba i oni da zarade za život. Međutim, to da mi samo neko pokaže plac, pri čemu oglas i nije baš u potpunosti tačan, ipak ne zaslužuje proviziju koju naplaćuje. S druge strane, ok je da ih angažujete, pa da oni traže nekretnine za vas, tj. već tako mogu da smatram da je neka vrsta usluge pružena.
Svakako, odlazimo da pogledamo plac. U pitanju je plac veličine 7 ari, što je zapravo idealna površina za ono što nama treba, sa jedne strane nacionalni park i borova šuma, a sa druge kuća iz druge paralelne ulice. Levo i desno se nalazi njiva. Medjutim, plac je mnogo duži nego što je širi (70x10m), što je više ok za njivu ili voćnjak nego za plac ha kuću. Opet nekako valjda sama lokacija, blizina nacionalnog parka i to što se nalazi u malom mestu izmedju dve padine, a i želja da se što pre nešto nađe i kupi, čini da ove sve nedostatke previdimo i da se skoro i odlučimo za kupovinu.
Prvo „Informacija o lokaciji“ a zatim kupovina
Međutim, pre bilo kakve dalje kupovine, posle informisanja na više strana odlučujem se da prvo od lokalne službe za urbanizam tražim tzv. „Informaciju o lokaciji“.
To je zapravo dokument koji je svakako potreban pre bilo kakve gradnje, i gde je tačno navedeno kakav objekat može da se gradi, kao i ostali uslovi za gradnju. Prodavac placa je samo znala da je plac u građevinskoj zoni, ali više informacija o tome šta tu može da se gradi nije imala. Najbliža bandera je bila udaljena par storina metara, pa bi i dovođenje struje bio veliki trošak. Put koji fizički postoji preko svih tih parcela zapravo u katastru nije ucrtan. Sve je ovo izazvalo sumnju da će tu išta ikad legalno moći da se gradi, i to je razlog što se odlučujemo da od službe za urbanizam tražimo gorenavedeni dokument. Prodavac je tražila da ipak damo neku malu kaparu i odlučujemo se da ipak rizikujemo pa šta bude… jer nam se plac načelno dopao.
Ko zna zašto je to dobro…
Posle malo peripetije, jer služba za urbanizam iz Iriga zapravo šalje zahtev Zavodu za Urbanizam Vojvodine, pa sve to uključuje i čekanje dok se papiri ne proslede izmedju institucija, posle mesec dana saznajemo da tu nikakav objekat za individualno stanovanje ne može da se gradi. Glavni razlog je nepostojanje izlaza na javni put, čega sam se od početka i pribojavao. Drugi razlog je i što se plac nalazi u zoni turističko rekreativnih sadržaja, pa tu zapravo i ne mogu da se grade individualne kuće nego samo turistički sadržaji (a i za to bi trebala veća parcela). Sve ovo sam unapred i sam znao, jer sam u međuvremenu dok sam čekao na dokument, sam proučavao urbanistički plan, ali smo se nekako potajno nadali da će sve biti ok.
Iz ove perspektive, zapravo sve se dobro i odigralo. Više puta u životu mi se ona stara: „Ko zna zašto je to dobro…“ pokazala kao tačna. U sledećem članku ćete videti i zašto.
Оставите одговор